INTERVJU : Zaha Hadid

Zaha Hadid je verovatno najpoznatija žena – arhitekta na svetu, sposobna da oblikuje ne samo pojedinačne objekte, već čitave urbane pejzaže, prostore i mesta. Njeni skorašnji projekti su impresivni svedoci veličine jednog od najvećih arhitektonskih talenata našeg doba...

U okviru manifestacije “Design Miami/Basel”, u Bazelu ovog leta, predstavljen je značajan projekat pod nazivom “Zaha Hadid i suprematizam”, koji prikazuje njen kontintinualni umetnički razvoj pod uticajem ruske avangarde. Hadid je transformisala “Galeriju Gmurzynska” u crno – beli, fluidan, dinamičan prostor i na nesvakidašnji način prikazala radove ruskih konstruktivista i njihov uticaj na njen celokupni kreativni opus. Izložbom su obuhvaćeni radovi legendarnih ruskih umetnika: Ilije Kašnika, El Lisickog, Kazimira Maljeviča, Aleksandra Rodčenka i Nikolaja Suetina. Zanimljiv okvir izložbe, formiran od savremenog i klasičnog - kultnog izraza konstruktivista, u prvi plan ističe doprinos koji Zaha Hadid daje kulturi našeg vremena, ali i uticaj i važnost perioda ruske avangarde za savremenu umetnost i kulturu. Čast je bilo razgovarati sa Zahom Hadid o njenoj poslednjoj izložbi, inspiraciji, korenima i budućim planovima.

1.Odakle sežu koreni Vaše fascinacije ruskom avangardom?

Bila sam i još uvek sam fascinirana. Kada sam bila student `70, ljudi su zaista imali predrasude. U to vreme se činilo da je uspon moderne umetnosti završen. Međutim, uticaj ruskih konstruktivista je bio više nego pozitivan. Kada sam posetila Rusiju, postala sam svedok svih velikih projekata i osetila izuzetnu energiju. Bila sam oduševljena programom, ne samo njegovim arhitektonskim, konstruktivnim aspektima. Nisam znala da li društvo može opstati na takvim idejama, ali sam verovala da je moguće te iste ideje primeniti u arhitekturi. Moja ambicija je bila kreiranje fluidnog prostora koji prati proces. To se nije ticalo samo kršenja pravila, radilo se i o bežanju od prepisivanih principa predhodnih projekata.

2.Koliko se Vaša ličnost odslikava u zaobljenim, fluidnim formama?

Nemojmo o mojoj ličnosti! (smeh.) Da, ja sam htela da se približim onome sto priroda stvara, živim organizmima, njihovim funkcijama i oblicima, morfologiji pejzaža. Oštri geometrijski oblici su negde u osnovi, ali su se oni transformirali u nešto sasvim drugo. Uz pomoć neverovatno napredne kompjuterske tehnologije sve je moguće. Otišlo se tako daleko da vam kompjuter predlaže najidealniji oblik i rešenje. To je zaista fantastično.

3.Gde je začeta ideja ovog pravca?

Datira od ranih godina 20-og veka, kada su određeni umetnički pokreti postali fokusirani na geometrijske apstrakcije i arapsku kaligrafiju. Ja sam sigurna da su Rusi gledali ove skripte, posebno Maljevič. Njegov rad me je naveo da otkrijem apstrakciju kao princip istraživanja i pronalaženja prostora. Inače je prva osoba koja je otkrila ovu vezu zapravo Rem Kolhas (Rem Koolhaas). On je primetio da su arapski i persijski studenti arhitekture, poput mene, posebno talentovani da osmisle zanimljive zakrivljene, fluidne prostore. On je napravio vezu izmedju kaligrafije, koja je deo mojih arhitektonskih printova danas i prostora. Veza je u dekonstrukciji i fragmentaciji.

4.Da li ste bili na licu mesta kada ste planirali ovu postavku i koliko su se Vaša očekivanja poklopila sa realnošću?  

Ne, sve vreme smo planirali izložbu iz Londona i simulirali je 3D animacijom. Priredili smo mnogo izložbi, oko pedeset, tako da ovo nije bila neuobičajena situacija za naš tim. Jedina stvar koju ne možemo da predvidimo jeste sama postavka u stvarnosti, fizički prostor u kome živi završen projekat. Znamo da moramo biti tolerantni prema greškama kada radimo u realnom svetu i realnim uslovima. Na to smo računali, tako da nema iznenađenja.

5.Odakle potiče Vaša strast ka arhitekturi?

Mislim da je neverovatno biti sposoban za kreiranje prostora. To je zaista tako blisko onome što priroda stvara. Bila sam najmlađa od troje dece i jedina devojčica. Osetila sam da je arhitektura moj poziv, nakon posete jednog arhitekte našoj kući. Tada sam imala 11 godina, a arhitekta je doneo maketu buduće kuće moje tetke. Tada sam svojoj porodici izjavila da ću biti arhitekta. Arhitektura je oduvek bila u mojoj krvi, od trenutka kada sam prvi put posetila Sumer na jugu Iraka. To je mesto rođenja arhitekture u vidu prvih ikada izgrađenih gradova. Moj otac je bio prijatelj Vilfrida Tesigera engleskog istraživača. Puno sam saznala o močvarama na jugu Iraka iz njegovih knjiga i fotografija, pre nego što sam tamo otišla i ostala zapanjena. Slika idiličnog pejzaža nikada me nije napustila.

6.Pejzaž Vas inspiriše?

Da, pejzaž me inspiriše. Pokušavam da otkrijem - izmislim – predpostavim jednu arhitekturu i forme urbanog planiranja. To je pejzaž, ali na moderan način. Počela sam sa kreiranjem zgrada koje će sijati same za sebe, ali sada želim da ih povežem i formiram novi vid pejzaža, koji će živeti sa savremenim gradom i ljudima u njima.

7.Da li ste u svojoj rodnoj zemlji imali problema zbog profesije kojim se bavite?

Ja sam bila Arabljanka, devojka iz Iraka, a ovaj posao je specifičan. Moja porodica me je bezrezevno podržavala. Tih godina u Iraku važno je bilo biti obrazovan. Moj otac je bio istaknuti političar i zalagao se za znanje i napredak generalno, a majka me je učila crtanju. Međutim, bilo je i loših momenata. Nisam htela da budem paranoična, ali mi jednom jedan gospodin rekao da ovaj posao nije za ženu Iračanku. On je kasnije dolazio na moje izložbe, ali se generalno mišljenje nije promenilo. Nije lako biti Iračanka i žena arhitekta u Londonu.

8.Potičete iz porodice intelektualaca i školovali ste se u Iraku, Švajcarskoj i Engleskoj. Da li biste voleli da gradite u svojoj domovini - Iraku?

Možda, ali ne zovu me, zovu druge. Ukoliko me pozovu odazvala bih se. Možda se nešto i promeni. Teško je stvarati u suludim uslovima, posebno kada želite da gradite, a ne da rušite. Ono što zaista želim da projektujem jesu škole, bolnice i socijalne ustanove. Verujem da maštovita arhitektura može da utiče na kvalitet ljudskog života. Želela bih da iskoristim dostignuća, koja su primenjena u ambicioznim projektima muzeja i galerija, u realizaciji primarnih arhitektonskih projekata koji se tiču izgradnje socijalnih struktura.

9.Vaš prvi samostalni projekat iz 1980., “Vitra”- požarna stanica, u mestu Weil am Rhein u Nemačkoj je izveden tek deset godina kasnije. Kako je izgledao Vaš početak u arhitektonskoj praksi?

U početku je zaista bilo teško. Završavalo se sa radom u šest izjutra, a nakon dva –tri sata se ponovo dolazilo na posao, ali to je bio period koji nam je doneo izuzetnu uigranost. Znate, kada se udružimo mogli smo da radimo i po desetak projekata izuzetno efikasno, imali smo tako puno prakse, poput muzičara. Sada je vrlo teško tako raditi, biti na jednom mestu, jer na jednom projektu radi po 10 – 20 ljudi. U poslednje tri godine nismo imali problema, svih 350 zaposlenih su ostali na radnim mestima - odoleli smo krizi.

10.Kakav je Vaš pristup radu, po čemu ste se izdvojili od drugih?

Arhitektura zahteva stoprocentnu posvećenost. Ako te ne ubije, onda nisi dobar. Mislim da zaista moraš biti u tome non – stop. Ne možes sebi dopustiti pauze. Kada žena napravi pauzu - da bi rodila, teško je da se ponovo poveže na generalnom nivou. I kada žena postigne uspeh, čak i stručna štampa - novinari, troše previše vremena na priče o tome kako smo obučene, koje cipele nosimo, sa kim se viđamo. To je jako tužno za žene, posebno kada je napisano od strane žena novinara, koje bi morale drugačije da misle.

11.Da li ste kritični prema sebi i svom radu?

Ja sebi sama mogu biti najgori neprijatelj. Kao žena, očekujem i želim da sve bude lepo i dobro i da sama budem takva. To je veoma engleski stav. Ja ne stvaram lepe zgrade - ne volim ih. Volim arhitekturu koja ima neki surov, vitalan, zemljani kvalitet. Ne morate da pravite perfektno gladak, ispoliran i obojen beton. Ako uzmete u obzir promene koje donosi igra svetlosti i senki u zgradi koja nije jos završena, možete izostaviti boje i osetiti samu strukturu betona na dnevnoj svetlosti, to je divno. Pre neku zimu, letela sam iz Njujorka za Čikago. Gradski pejzaž koji se ukazao – prekriven snegom i pri zalasku sunca bio je bezbojan - jasan kontrast crne i bele, dok su reke i jezera bili krv crvene boje. Neverovatno. Ne biste to nazvali lepim pejzažem, ali taj kvalitet svetlosti i života koji je posedovao, želela bih da unesem u naše zgrade.

12.Vaš rad je zabeležen u svim knjigama o istoriji arhitekture. Kako je biti uspešna žena u arhitekturi?

Postojale su neke veoma poznate žene arhitekte. Ali su one uvek bile deo “muž i žena” tima, kao Bob Venturi i Deniz Skot Braun. Bilo je vrlo inteligentnih žena arhitekata koje su radile u lokalnim ustanovama za arhitekturu i kancelarijama vlada širom sveta. Ali je za ženu i dalje, veoma, veoma teško da sama korača kroz svet arhitekture. To je još uvek muški svet.

13.Vaša desna ruka je Patrik Šumaher (Patrik Schumacher). Kako se slažete u poslu?

Svađamo se non-stop! Šumaher me vodi kroz nove, buduće projekte i ne dozvoljavamo da postignemo kompromis ili popustimo jedno drugom, samo zbog zatrpanosti poslom. Stalno se usavršavamo i sazrevamo, učimo kako da koristimo energiju i nove strukturne sisteme, tako da možemo da ponudimo objekte koji su drugačiji – uzbudljivi i socijalno odgovorni. Tim sa kojim radim mi je izuzetno važan. Posebno inženjeri koji odlučuju o npr. rešenju detalja stola, pa sve do strukturalno kompleksnih rešenja zgrada. Događa mi se da se vraćam starim projektima, npr. od pre pet godina, jer tada nije bilo kompjuterske tehnologije koja bi podržala njihovu realizaciju. Nedavno sam redizajnirala sto za “Vitru” koji je ovde izložen. Bilo je važno rešiti problem stabilnosti, zbog netipičnog oblika, hoće li se oslanjati na dve ili tri noge. Sa jednim od mojih inženjera sam veliki prijatelj, iako smo prošli kroz mnoge rasprave.

14.Kako se nosite sa velikom količinom projekata bez da inventivnost istih opada?

Mi smo tako dugo bili bez posla, tako da nisam izgubila naviku da kažem – da, svakom poslu. Nazovite ovo nesigurnošću ako želite. Bojim se da možemo da zapadnemo u masovnu produkciju, ali ipak mislim da nećemo. Možda, ipak moram da naučim da kažem - ne.

15.Vi konstantno putujete na sastanke sa klijentima, predavanja, otvaranja izložbi i inaguracije objekata. Da li ikada odmarate?

Da, to ne mogu promeniti. Česta putovanja me čine umornom, iscrpljenom. Aerodromi su neretko loše organizovani i prljavi. To je tužno, jer u projektima aerodroma leži tako puno inspiracije, trebalo bi ih učiniti humanijim i lepšim. Mogu raditi bilo gde, jer rad više nije regionalan. Duga praksa čini da brzo radite i reagujete. Retko odmaram, ali kada sam u Iraku – trudim se da ne radim. Nedavno sam dobila sam izuzetnu ideju, da ležim pored bazena i ne radim ništa, kao svaka druga žena. Ali postoji jedna stvar - ne mogu da prestanem sa razmišljanjem.

16.Kako uspevate da stvarate u različitim sferama umetnosti: dizajnu, arhitekturi, modi, skulpturi? 

Za jednog edukovanog arhitektu, sve je povezano. Dizajn tašne, nameštaja ili raznih drugih upotrebnih predmeta ima svojih izazova i vrlo je zabavno raditi na njima. Zadovoljstvo mi je da ponekad dizajniram za masovnu, jeftinu produkciju. Želim da budem sposobna da dodirnem sve, ne samo obrazovanu, kulturnu elitu. Jedna od stvari koja mi uliva poverenje jeste to što moj tim može uneti uzbuđenje i izazov u živote ljudi. Mi želimo da ljudi iskuse neočekivano.

17.Vaše slike inspirisane ruskim konstruktivizmom naprosto hipnotišu. Da li još uvek slikate?

Ne. Slike su za mene uvek bile način da istražim arhitekturu. Ja nisam dobar slikar, ali sam vrlo dobar crtač, precizan. Isto tražim i od svojih zaposlenih. Moji zaposleni pate!

18.Vi ste inspirisali generacije studenata arhitekture, širom sveta, a studirali ste i matematiku neko vreme, šta mislite o Vašem akademskom uticaju i radu sa studentima?

Ja nemam strpljenja i nisam taktična. Ljudi kažu da mogu biti zastrašujuća.

19.Postoji li još nešto što biste želeli da ostvarite nakon svih uspeha koje ste postigli i šta poručujete mladim arhitektama?

U životu zaista morate ceniti ono što imate. Morate prilagoditi svoje mišljenje i delovanje okolnostima, ali i misliti daleko. Ja uvek želim više i više eksperimentisanja i eksperimenata. To je moja strast i ono u čemu sam dobra. Verujem da svi mi to možemo, da izvučemo najbolje iz sebe.  

Autor:  Ana Mikić D`Apuzzo                                

Fotografije: Martin Ruestchi

Mesto: Intervju – Bazel, izložba – Cirih, jun – septembar 2010