Dok Saudijska Arabija gradi futuristički grad NEOM usred pustinje, a milijarderi širom sveta ulažu milijarde u privatna ostrva i mega-jahte, jedan projekat i dalje deluje gotovo nestvarno čak i po standardima najambicioznijih vizija budućnosti.
Reč je o Freedom Ship-u, konceptu plutajućeg grada koji bi mogao da primi čak 80.000 stanovnika i neprestano obilazi planetu.
Prvi put predstavljen krajem devedesetih godina, Freedom Ship i danas važi za jedan od najambicioznijih neizgrađenih projekata u istoriji moderne arhitekture i pomorskog inženjeringa. Njegovi kreatori ne zamišljaju još jedan luksuzni kruzer, već potpuno funkcionalan grad koji nikada ne pristaje u luku.
Ako ikada bude realizovan, Freedom Ship biće dug gotovo 1,6 kilometara i uzdizaće se 30 spratova iznad površine okeana. Za razliku od tradicionalnih brodova, njegova svrha nije prevoz putnika između destinacija, već stvaranje trajne zajednice koja će neprekidno ploviti svetom.
Na brodu bi živelo oko 50.000 stalnih stanovnika, uz dodatnih 10.000 gostiju i približno 20.000 članova posade. To znači da bi Freedom Ship imao više stanovnika nego mnogi gradovi širom sveta. Poređenja radi, najveći nosač aviona američke mornarice USS Gerald R. Ford može da primi oko 5.000 ljudi, dok bi Freedom Ship mogao da ugosti čak šesnaest puta više.
Vizija podrazumeva grad u punom smislu te reči. Stanovnici bi imali pristup školama, univerzitetima, bolnicama, kancelarijama, bankama, restoranima, tržnim centrima i zabavnim sadržajima, bez potrebe da ikada promene adresu na kopnu. Planovi uključuju i veliki sportski stadion sa 15.000 mesta, vodeni park, muzeje, koncertne dvorane, kazino komplekse i brojne zelene površine namenjene odmoru i rekreaciji.
Pošto bi kretanje kroz grad dug gotovo jednu milju pešice bilo nepraktično, projektanti su predvideli unutrašnji sistem javnog prevoza sa tramvajima, pokretnim stazama i pešačkim koridorima. Osam heliodroma omogućilo bi hitne medicinske intervencije i brz transport putnika.
Ono što Freedom Ship čini posebno fascinantnim jeste činjenica da njegovi promotori ne smatraju tehnologiju najvećim izazovom. Današnja brodogradnja, građevinska tehnologija i energetski sistemi teoretski omogućavaju realizaciju projekta ove veličine. Mnogo veći problem predstavlja finansiranje.
Procene govore da bi izgradnja koštala oko 16 milijardi dolara. Kako bi opravdali takvu investiciju, kreatori planiraju model u kojem bi se stambeni, poslovni i komercijalni prostori prodavali ili izdavali, stvarajući samoodrživu ekonomiju unutar samog grada.
Posebno kontroverzan deo projekta odnosi se na energiju. Freedom Ship bi koristio nuklearni pogon kako bi zadovoljio ogromne potrebe za električnom energijom, desalinizacijom vode, klimatizacijom, komunikacionim sistemima i funkcionisanjem zdravstvenih ustanova. Takvo rešenje otvorilo bi brojna regulatorna i politička pitanja, ali bi istovremeno omogućilo gradu da funkcioniše nezavisno od spoljnih izvora energije.
Kao potencijalna lokacija za gradnju pominje se Indonezija, dok promotori projekta procenjuju da bi izgradnja trajala između tri i četiri godine nakon obezbeđivanja finansiranja. Zanimljivo je da bi pojedini delovi grada mogli biti useljeni i pre završetka kompletnog projekta, omogućavajući postepeno formiranje zajednice.
Više od četvrt veka nakon predstavljanja prve ideje, Freedom Ship i dalje ostaje na granici između futurističkog sna i realne mogućnosti. Ipak, u vremenu kada privatne rezidencije vredne milijarde dolara, plutajući gradovi i luksuzne mega-jahte postaju sve ambiciozniji, pitanje više nije da li je ovakav projekat moguć, već da li će se pojaviti dovoljno bogatih investitora spremnih da finansiraju najveći pokretni grad u istoriji čovečanstva.
Ako jednog dana bude izgrađen, Freedom Ship neće biti samo brod. Biće to nova definicija grada — mesta koje ne pripada nijednoj državi, nijednom kontinentu i nijednoj obali, već neprekidno putuje okeanima sveta.
