Za većinu ljudi drvo je nešto što se posadi i čeka da poraste.
Za američke milijardere čekanje očigledno više nije opcija. Umesto da decenijama posmatraju kako mali hrast prerasta u veličanstveno stablo, najbogatiji vlasnici nekretnina kupuju već formirane primerke, teške desetine tona i dopremaju ih do svojih rezidencija ogromnim kranovima. Cena? Od desetina hiljada do čak pola miliona dolara za jedno drvo.
Ovaj trend posebno je vidljiv u najskupljim delovima Amerike, od Hamptonsa i Palm Biča do Silicijumske doline i Njuporta. Ogromni hrastovi, palme, magnolije pa čak i afrički baobabi postaju deo privatnih pejzaža u kojima više nije dovoljno imati impresivnu kuću, bazen ili pogled na okean. I vrt mora da izgleda kao da je postojao oduvek.
Vrt koji ne čeka decenijama
Jedan od upečatljivijih primera dolazi iz Palm Biča, gde je studio Fernando Wong Outdoor Living Design za jednog klijenta zasadio par velikih banjana. Cena jednog stabla iznosila je 250.000 dolara. Na jugu Floride posebno su tražene i velike kanarske datule, čiji odrasli primerci mogu da koštaju oko 50.000 dolara, a često se naručuju u paru kako bi efekat bio još spektakularniji.
Baobab je, međutim, posebna kategorija. Za jednog klijenta dizajneri su nabavili odrasli afrički baobab za čak 500.000 dolara. U ovom svetu cena nije samo pitanje veličine stabla. Plaća se njegova starost, oblik krošnje, karakter debla i, najvažnije, mogućnost da ogromna biljka odmah promeni izgled čitavog imanja.
U Njuportu, na Rod Ajlendu, pejzaž postaje jednako važan deo luksuznih rezidencija kao arhitektura. Među poznatim vlasnicima tamošnjih nekretnina su i Lari Elison, osnivač kompanije Oracle, i Stiven Švarcman, osnivač kompanije Blackstone.
Elison je nekadašnje imanje porodice Astor, Beechwood, obogatio zrelim drvećem i velikim kamenjem kako bi pejzaž dobio izgled potpuno formiranog istorijskog poseda. Švarcman je, nakon kupovine francuske neoklasične rezidencije Miramar za 27 miliona dolara, otišao korak dalje. Umesto klasične ograde, oko imanja je postavljen zeleni zid od više od 100 američkih zelenika, od kojih je svaka bila visoka oko 5,5 metara.
Ako jedan takav primerak košta više od 10.000 dolara, samo živa ograda može da dostigne vrednost od preko milion dolara.
Milijarderski hir koji zapravo nije nov
Iako danas izgleda kao još jedan ekstremni primer luksuznog načina života, ideja da se pejzaž „ubrzava“ postoji vekovima. Britanski pejzažni arhitekta Lanselot „Kepebiliti“ Braun još u 18. veku premeštao je velika stabla za potrebe aristokratskih imanja. Njegovi klijenti nisu bili spremni da čekaju decenijama da mladi hrastovi narastu dovoljno da ostave željeni utisak.
Početkom 20. veka istom logikom vodili su se i američki industrijski magnati. Godine 1901. The New York Times pisao je o Endrjuu Karnegiju, koji je organizovao presađivanje čak 30 ogromnih stabala na njujorškoj Petoj aveniji.
Danas je tehnologija omogućila da taj luksuz postane još ambiciozniji. Drvo se pažljivo vadi, transportuje, podiže kranom i postavlja u unapred pripremljeni deo imanja. Ceo proces je komplikovana logistička operacija, ali vlasniku na kraju ostaje ono što je i želeo: vrt koji izgleda zrelo, raskošno i potpuno završeno istog dana.
Za najbogatije Amerikance odraslo drvo tako postaje nova vrsta statusnog simbola. Kao što se kupuje jahta koja već ima sve što je potrebno za život na moru ili umetničko delo koje odmah zauzima centralno mesto u kolekciji, sada se kupuje i pejzaž koji ne zahteva godine čekanja.
Jer u svetu u kojem se luksuz sve češće meri vremenom, možda je najveći luksuz upravo mogućnost da ga preskočite.
