UMETNOST NA TANJIRU

Drevna priča o čuvenom francuskom porcelanu iz oblasti Limož započinje 1768. godine kada je pukom slučajnošću, u potrazi za izbeljivačem tkanine, otkriven kaolin, glavni sastojak za spravljanje porcelana.

Uvidevši povećanje potreba konzumenata za posudama za obedovanje izrađenim od porcelana, dva industrijalca 1863. godine otvaraju fabriku porcelana u Limožu u kojoj, kao jedan od radnika biva zaposlen i Leonard Bernado, koji će 20 godina kasnije postati i šef prodaje, zatim partner u vlasništvu, da bi 1900. godine otkupio fabriku i dao joj svoje ime, „Bernardaud“. Od tada, pa do današnjih dana, razvojne ideje pet generacija porodične manufakture, učinile su da se ova fabrika etablira kao jedan od najznačajnijih svetskih proizvođača predmeta od porcelana.

Internet i zvanični sajtovi ovakvih kompanija postoje da bi se o njihovoj istoriji mnogo više moglo saznati, tako da vas neću mnogo zamarati suvoparnim i svima dostupnim činjenicama, ali ću vam preneti, koliko god iskrenije mogu, impresije koje bude kolekcije slikarskom ekspresijom večno utisnute u porcelan.

Mark Šagal (Marc Chagall) – Ovog avangardnog impresionistu, modernistu, kubistu, fovistu, ne volim samo ja. Voli ga i „Bernardaud“, tako da je ekskluzivno pravo na prezentaciju njegovih slika iskoristio više puta, pa su, osim na platnu, najpoznatiji motivi Šagalovih radova ostali zabeleženi i na porcelanu.Prva kolekcija „For Ida“ (Za Idu) predstavlja reprodukciju jedinstvenog porcelanskog posuđa koje je Šagal sačinio za venčanje svoje ćerke Ide. Druga je zasnovana na pripremnim skicama za plafon Pariske opere, dok je treća kolekcija „Les vitraux d’Hadassah“ (Prozori Hadašaha) uspomena na dvanaest plemena Izraela, sa vitraža na istoimenom medicinskom centru u Jerusalimu.

Čudesna eksplozija boja koja apostrofira simboliku lepote življenja kroz, kao nemarno i nasumično, razbacane figure životinja, drveća, razodenutih ženskih grudi, prozora, sveća, priča nam radosnu priču o lagodnosti života, plodnosti ljubavi, skromnosti življenja, žudnji za domovinom i slobodom. Bilo da ih čuvate u vitrini kao relikviju jednog maestra četkice ili da, servirajući na njima hranu, upijate u sebe i one ukuse kojima odišu ovi tanjiri, biti ponosan vlasnik ovakvih remek dela, osećaj je univerzumske neprikosnovenosti.

„Portraits classiques & impressionists” (Portreti klasicista i impresionista) – Večna inspiracija svih umetnika, žena, učinila je da osam portreta vanrednih dama, koje je istorija slikarstva zanavek urezala u svoja anala i u naša sećanja, moderna tehnologija prikazivanja negativa lika ovekoveči na porcelanskim tanjirima „Bernardaud“.

Igra boje i senke kao da još više ističe fražilnost lepotica koje dominiraju prikazom. Nežnost zaustavljenog pokreta, toplina zadovoljnog izraza, milota iskazane ekspresije, ostaviće nas bez reči u zamrznutom trenutku prikovanosti pogleda ka ovim portretima, a sveprožimajuća toplina razlivaće nam se telom nakon što dodirnemo ove tanjire. Ne bih skrnavila sećanje niti pokušavala hranu da serviram na ove relikvije prošlosti. Samo bih ih gledala i divila im se.

One su: 1. L’Olimpia – Edouard Manet (Olimpija – Eduard Mone), 2. L’Arlesienne – Vincent Van Gogh (Portret gospođe Gino – Vinsent Van Gog), 3. Madame Cezanne – Paul Cezanne (Gospođa Sezan – Pol Sezan), 4. Madame Daudet – Auguste Renoir (Gospođa Dode – August Renoar), 5. La Recamier – Francois Gerard (Gospođa Rekamije – Fransoa Žerard) , 6. Madame Vigee-Lebrun – Elisabeth Vigee-Lebrun (Gospođa Viži-Lebrun – Elizabet Viži-Lebrun), 7. Gabrielle d’Estrees – Anonyme-Ecole de Fontainebleau (Gabrijel d’Estre – nepoznati slikar Fontenblo škole), 8. L’Odalisque – Ingres (Robinja – Dominik Engr)

Dejvid Linč (David Lynch) – Stvaralac paralelnih univerzuma, uzbudljivih i često napetih, prevashodno kroz filmsku umetnost iskazivao je svoje ideje o čovečanstvu koje je izgubilo svoje značenje i ulogu u svetu. Verovatno niste znali da je tvorac kultnih filmova „Čovek slon“ (1980), „Dina“ (1984) ili „Plavi somot“ (1986) takođe, svestrani umetnik zainteresovan za crtanje, slikanje, litografiju i muziku. U oslikavanje tanjira pretočenih u kolekciju „The boundless sea“ (Bezgranično more) Linč se upustio iz čiste znatiželje, sa namerom da pokuša da pronađe ideju za priču koja bi se protezala na dvanaest tanjira. U svojoj nameri je uspeo…

Nadrealnim elementima zarobljenim u crtežima stvara prostor za eksperimentisanje sa svojim snovima, a za preovladavajuće tamne kolorite sam Linč je rekao: „Ja ne bih znao šta da radim sa bojom. Boja mi je previše stvarna, prosto ograničavajuća . Ona ne dozvoljava previše sna. Crna ima dubinu. To je kao mali izlazak; možete ući u nju, i zato što predstavlja nastavak tame, um počinje unutar nje da se manifestuje. I počinjete da vidite ono čega se bojite. Počinjete da vidite ono što volite, i to postaje kao san.” Ostajući dosledan sebi i svom apstraktnom stvaralaštvu, otkrio nam je suštinu ljudskog bića na intuitivnom nivou i podstakao nas da se osećamo dobro. Veoma dobro…

Magdalena Gerber – Skriveni momenti koje samo nemi posmatrač sa poželjne distance, ušuškan u senci i radostan u srcu, može da zapazi. Limitirana kolekcija „Camera Obscura“ (Mračna komora) prenosi na tanjir fotografije, nastale kao tajni zapis odabranog trenutka naše individualnosti, koje istražuju prostor između običnog i izvanrednog. Magdalena Gerber neprestano preispituje odnos između porcelanskog objekta i slike, imaginacije i stvarnosti, svoj status i ulogu katalizatora priče razmenjene tokom tajnih susreta.

Ovi sveprisutni pasaži svakodnevice, svešću da su nastali bez dozvole, daju nam ulogu voajerskog svedoka koga obuzima osećaj prisnosti izražen kroz meki fokus i tajno kretanje „subjekta“ na slici, koji možemo biti i mi sami. I u tome je draž, u svima nama prisutnog a nikad priznatog, snažnog osećaja… Posmatrati i biti posmatran… Otkrivati i biti otkriven…

Upravo zbog te igre na granici strasti i gnušanja, intimnog zadovoljstva i mučnine javnog moralisanja, na mene, oslobođene stega malograđanskih okova i koketiranja sa pamfletskim proklamacijama većine, „Camera Obscura“ deluje katarzično, duboko, skoro paganski ritualno, pročišćava od nanosa lažnog morala svakodnevice i uglancanosti bezizražajnih lica koja su svuda oko nas.

Fernando i Umberto Kampana (Brothers Campana) – Brazilski bratski duo, razigran u ritmu sambe, rasplamsan u eksploziji boja, karnevalski raspoložen i ogoljen do granice pristojnosti, u kolekciji „Euro tropiques“ (Evropski tropi) na reprezentativan način impresivno prenosi prepoznatljiv stil teksture i volumena na živu kolekciju tanjira pokušavajući i u Evropu da prenese zavodljivi dah osunčanih tropa.

Ta čudesna dizajnerska imaginacija i realizacija braće Kampana čini da su trodimenzionalni objekti, korišćeni u dizajnu nameštaja ovih umetnika, transformisani kroz kolaž i montažu dekorativnih elemenata i preneti na dvodimezionalne površine tanjira čime stvaraju, sa jedne strane, slikovito obojene replike i impresije pojedinih biljnih i organskih materijala, a sa druge strane, klasičnu kompoziciju rigorozne simetrije koja mami hranu da se po njoj rasprostre.

I sama sam se pribojavala da ću ukusnim delicijama narušiti skladnost tropski privlačnih predela u koje sam preneta, ali pogrešila sam. Upravo centralna pozicija tanjira, blago omeđena iskričavim dekorom, označava prostor idealan za pozicionoranje hrane, koja tako „uokvirena“ dobija još više na svojoj vizuelnoj lepoti i ukusnoj primamljivosti.

Herv van der Straten (Herve van der Straeten) – Simbolišući bezvremenu tradiciju Limož porcelana, ručnim oslikavanjem i zlatnim rubnim dekorom, ovi tanjiri savremenog stila, bele osnove i razigranih tamno plavih božanskih figura, predstavljaju veselu, pomalo i razbludnu gozbu, tipičnu za antičku Grčku, zbog čega ova kolekcija i nosi naziv „Bacchanale“ (Bahanalije).

Van der Stratenov dizajn odmah je prepoznatljiv iz načina na koji kontrastne materijale i bold varijante forme ukršta sa čistim i elegantnim linijama u kombinaciji sa savršenim proporcijama, tako da velika preciznost i pedantna pažnja kojom oslikava detalj, biva jasno izražena na svakom tanjiru.

U tantričkom, razuzdanom plesu, na oživljenim slikama pred našim očima, možemo videti Artemidu i Oriona, Kirku i Odiseja, Kronosa i Hiperiona, Helenu i Menelaja, Kalistu i Zevsa, Apolona i Kaliope, koji pozivaju i nas da se prepustimo božanskim bahanalijama na Olimpu naše trpeze. Nećemo valjda ostati ravnodušni pred ovim pozivom? Naravno, da ćemo im se pridružiti…

Marjane Satrapi – Iranska književnica, dizajner, slikarka i režiserka, epikurejka inspirisana lepotom i skladom ženskog lika, odlučila se da pomeša harmoniju žene sa finoćom porcelana i da kroz crno-bele portrete svojih maštom iznedrenih sestara, jer ona je jedino dete u porodici, predstavi kolekciju „Satrapi Sisters“ (Satrapi sestre)

“Ne slikam žene zato što sam feministkinja. Crtam žene iz istih razloga kao Modljani ili Gogen. Zbog njihove lepote i harmonije … i zbog odsustva dlaka sa lica. Radije koristim lepo posuđe, jer volim dobru hranu i mislim da zaslužuje punu pažnju kada je servirana. Dizajnirala sam ovaj servis za Bernardaud, jer je porcelan kraljica grnčarstva, a žene simbolizuju estetsku lepotu. Sada mogu konačno da obedujem iz tanjira koje volim, a kada pijem kafu mogu da uživam u iznenađenju kada ugledam lepo lice na dnu šoljice“, rekla je Marjane za svoj dizajnerski prvenac u porcelanu.

Uz „Satrapi sestre“ nikada se nećemo osetiti usamljenima, jer ćemo biti okruženi toplim, iskrenim, diskretnim prisustvom dragih nam prijateljica, koje će umeti da sačuvaju sve one intimne tajne koje ćemo u svojim mislima podeliti sa njima, dok opušteno i rasterećeno ispijamo svoj omiljeni napitak ili uživamo u trenucima obedovanja.

Dušanka Đogo-Antonović

Sun Moon Stars